Насеље Пећ

Насеље Пећ је настало на раскрсници путева који су му, користећи природне погодности, омогућили излазе: долином Пећке Бистрице у Полимље и према мору, долином Ибра ка долини Мораве и Подунављу и долином Белог Дрима ка југоистоку.

У раном средњем веку о насељу Пећ јавља се први запис у Жичкој повељи 1220. године као месту у жупи Хвосно са засеоцима Црни Врх, Стапези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас, Челпеци и др. Пре тога, у римском периоду, на месту данашњег града постојало је насеље које је представљало значајну раскрсницу путева и звало се „Сипарунта“, а за време византијске владавине било је познато под називом „Анаусаро“. У касном византијском добу почиње да преовладава назив Ждрело или Ждрелник асоцирајући на предео хвосновске котлине и кланца Руговске клисуре. Руговска клисура са мноштвом својих пећина, које су одувек имале насеобински карактер,у раном добу владавине Немањића, утицала је на све чешћи помен и коришћење имена Пекь. У XIII веку ово насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније, изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола, која је касније за успомену добила име Св. Спаса.

Око манастира и у његовој близини развило се насеље. Mелиорацијом околног земљишта, пољопривредна производња добија на значају са посебно развијеним виноградством и достиже висок ниво за то време.

Историјска збивања у Пећи и Метохији, као и на Косову, најчешће су непосредно утицала на историјске, културне, духовне и привредне процесе средњевековне српске државе и цркве, чиме је одређивана судбина српског народа у целини.

Стефан Немања, родоначелник српске династије Немањића, крајем XI века ујединио је са Рашком друге српске државе и области, међу којима су Косово и Метохија. Потомци династије Немањића постепено су осамостаљивали српску државу и цркву од утицаја Византије и других суседних сила. Године 1217. Србија је подигнута на степен краљевине и постала суверена земља, а 1346. је проглашена царевином.

Сава Немањић је 1219. године осамосталио српску цркву, а цар Душан је 1346. архиепископију подигао у ранг патријашије. Немањићи су створили снажну државу са развијеном привредом, посебно рударством и пољопривредом. Никли су бројни градови и трговачки центри.

Метохија и Косово су у XIII и XIV веку средишње области државе Немањића, са развијеном мрежом трговачких центара, градским насељима, рудницима, развијеним занатима и пољопривредом.

У овој области изграђене су бројне цркве и манастири, чија су седишта Пећка патријаршија и Високи Дечани. Пећ и Дечани постају центри српске духовности, књижевности, сликарства и архитектуре.

После смрти цара Душана ослабила је централна власт у Србији и осамостаљени обласни господари. То је отворило пут турским освајањима. После победе на Марици 1371, Турци су освојили јужне српске области и започели продор у унутрашњост земље. Кнез Лазар Хребељановић је склопио савез са обласним српским великашима, успоставио пријатељске везе са суседним државама и организовао војне припреме за одбрану земље.

До одлучујућег ратног судара дошло је 28. јуна 1389. године на Косову, које је припадало областима Вука Бранковића. У овој бици учествовали су ратници из Хвосна и Пећи. Косовска битка се водила између Лаба и Ситнице до Газиместана. Иако су Турци били бројно надмоћнији, исход битке био је неодлучан.

На Косову су изгинули најбољи синови српског народа, на челу са властелом и кнезом Лазаром, зауставивши турско надирање за више од седам деценија. На Косову је убијен и турски султан Мурат. После ове знамените битке, српска деспотовина, настала почетком XV века из области Лазаревића и Бранковића, иако у вазалним односима према Турској, а касније и према Угарској, оснажена је у погледу државности, као и привредном, културном и духовном погледу, оличеном у подизању цркава, манастира и бројних задужбина.

У доба деспота су обнављани и отварани нови рудници. У Метохији су развијени занати и трговина, посебно са приморским областима. Године 1412. донесен је закон за Ново Брдо, којим су обезбеђене привилегије рудара. У Пећи, која се брзо развијала, било је доста странаца – трговаца или занатлија. Градови су имали извесну самосталност. У Пећи су радиле радионице за производњу хладног, а касније и ватреног оружја, које су биле надалеко чувене.

Падом Пећи под турску власт и укидањем Патријаршије замире духовни живот, али је привреда и даље задржавала неке развојне правце.

Духовни живот Пећи поново је ојачан обновом Пећке патријаршије 1557. године, када у Пећки манастир долази први патријарх, Макарије Соколовић. Он је приступио радовима на обнови манастира и манастирског рада. Обновио је припрату 1561.године која је била срушена, а око 1570. херцеговачки митрополит Антоније је подигао двери у цркви Св. Богородице.

Радове на обнови Пећког манастира прекинули су немири народа који је крајем XVI века почео да диже устанке против Турског поробљивача. Срби из Пећи су се дигли на устанак 1594. године, и придружили се устаничким борбама које су вођене у Херцеговини и Банату.

Пајсије I Јањевац, патријарх српски 1614-1647, обновио је манастирске цркве и обновио везу са Русијом, која је новчано помагала Србе. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674) окупио је у Пећи књигочатце, доброписце, даскале и књигографе. Захваљујући економској, културној и духовној обнови Пећ поново постаје средиште Срба и зрачи духовношћу и просветом. Успон је трајао до аустријско-турског рата 1689. године. Аустријској војсци и српским устаницима придружили су се и устаници из Пећи и Метохије. Те године потучена је турска војска под командом Махмуд Паше Беговића. На чело српске војске стао је патријарх Арсеније III Чарнојевић (Црнојевић).

Међутим, јануара 1690. аустријска војска и српски устанци су поражени код Качаника, а Турци и Татари су продрли у Пећ, коју су опљачкали и попалили.

Патријарх Арсеније III, са мноштвом народа, повукао се ка северу у правцу Београда, а одатле даље у Угарску. Један део народа из Пећи и околине склонио се по околним брдима и шумама и после смиривања стања вратио се својим домовима. Међутим, много села је опустошено и исељено, а на место српског становништва усељавала су се арбанашка племена, чији припадници прелазе у ислам и себе идентификују са Турцима, отимајући земљу и куће избеглих Срба. Населивши се око Пећи постепено су упадали у саму варош ради пљачке, као што се десило 1711. када је арбанашки фис Гаши упао у Пећ,када је опљачкано и побијено много људи.

У XVII и XVIII веку Пећ је била значајан занатлијско-трговачки центар. Трговац из Пећи Петар Андрејевић водио је дневник од 1746. до 1755. у коме је као сведок забележио много детаља из трговачких односа.

У другом аустро-турском рату 1738, поново је дошло до велике сеобе Срба, а из Пећи су се иселили патрјарх Арсеније IV Јовановић Шакабента и један број свештенства и трговаца.