Пећ и Метохија у XIX веку

Пећ и Метохија у XIX веку, на ободима узаврелих војних и политичких догађања, заједно са осталим неослобођеним српским земљама, били су непрекидна тема интересовања Србије и Црне Горе. Процеси који су се одвијали у неослобођеним крајевима назначили су правце даљег развоја, посебно у областима културно-просветног рада и друштвених односа.

Све до ослобођења од турске управе на Косову и Метохији 1912. године, за српски народ владали су неподношљиви аграрни намети од стране турске власти. До 1839. године, земља је додељивана спахијама за војничке заслуге. Хатишерифом од Гилхане (1839) у посед су увођени читлук спахије (аге и бегови), који су силом постајали власници земље, док су Срби (раја) били у обавези да обраћују земљу и да плаћају бројне и тешке порезе на земљу, зграде, стоку, на личност, на војску, школе, трговину, занате шуме, саобраћај….

Упркос терору и пљачкама, Срби из Пећи имали су доминантан утицај кроз занате и трговину у Метохији, па и на Косову. Посебно је била жива трговина са Србијом, Босном и Херцеговином, Скадром, и градовима на Јадранском мору. Од 1878. године, Србима je забрањenо да се баве државним занатима (пушкарским, кожарским, кантарским…), који су били развијени управо у Пећи и Призрену. У Пећи је крајем XIX века било развијено занатство и њихови еснафи: трговачки, механџијски, ђурчијски, бојаџијски, пекарски, кујунџијски… Од 33 еснафа Срби су тада држали 19. У Пећи је крајем XIX века било 24 воденице, велики млин, фабрике за брашно, машина за шивење вуне и долапи за штављење коже. У Призрену су, такође, били развијени занатство и трговина, међу којима и фабрике за бурмут. При еснафима крајем XVIII века основане су касе за самопомоћ. На прелазу из XIX у XX век рађено је на оснивању новчаних завода. Но, како је Турска одуговлачила и избегавала да изда дозволе за њихово оснивање, пришло се оснивању црквених фондова у свим већим местима: Призрену (1901), Гњилану (1903), Приштини (1905), Пећи (1907), Трговачком друштву и Привредном друштву у Призрену (1908) и Призренској задрузи (1912). Након ослобођења од турске управе црквени фондови претворени су у банке. Године 1913 Црногорска банка са Цетиња основала је новчани завод у Пећи под називом „Пећка банка“.

Саобраћај на Косову и Метохији, као и другде, одвијао се преко каравана и курира. Курири су све до седамдесетих година XIX века доносили из Цариграда у вилајет поруке, једном у седам дана. Савремена поштанска линија од Цариграда преко Косова до Сарајева отворена је средином XIX века, а телеграфска после 1860. године. Привредни живот на Косову и Метохији, као и у целој Старој Србији оживео је након отварања железничке пруге Митровица – Солун 1873/74. године.

Српско-арбанашки односи у XIX веку кретали су се од општег сукобљавања и крајњег непријатељства до повременог приближавања и планираних договора за рушење турске власти заједничким снагама. Положај једних и других одређивао је њихов однос према царству. Док су Срби учествовали на страни Аустрије и самостално дизали буне и устанке да се ослободе турске окупације, Арбанаси су, по правилу, били уз Османлије здушно подржавајући исламијат. Последице ратова, буна и устанака сносили су само православни Срби. Међутим, и поред тога, они су смогли снаге и знања да ослобођење издејствују у Првом и Другом српском устанку и дођу до обновљене српске државе, на делу свог етничког простора. Ослободилачке напоре арбанашког становништва блокирао је завршни процес уласка највећих арбанашких феудалних породица у систем турске управе и, такође, завршна фаза исламације већег дела арбанашког живља. Стога ће Арбанаси редовно учествовати у турским регуларним и башибозлучким војним формацијама. Приликом гушења ослободилачких похода, Арбанаси су чинили већину турске војске, посебно Арбанаси мухамеданци. Кнезови Милош и Михаило Обреновић непрестано су покушавали да са појединим арбанашким пашама организују заједничке ослободилачке акције. Велике сметње на том плану чинила је Аустрија, чинећи све да до савеза не дође. Заједничке ослободилачке акције Срба и Арбанаса престале у после Берлинског конгреса 1878. године.

Пљачке, отимања, силовања, турчења и убистава била су свакодневна појава. Нападани су, пљачкани и убијани припадници свих слојева друштва: обични људи, народни прваци, учитељи, трговци, свештеници, митрополити (Дионосије Петровић) и дипломатски представници (Лука Маринковић и Георгије Шчербин). Злочинци су били најчешће: комшије, зулумћари, одметници, качаци, војници, полицајци… Злочинци обично нису ни гоњени ни суђени. С друге стране, велики број злочина из страха од освете није ни пријављен те тиме ни регистрован. Злочини су вршени без повода свуда и на сваком месту: у пољу, код стоке, на улици, пијаци, на путу, у шуми и кући, у присуству и без присуства сведока. Арнаутске вође су одређивале егзекуторе који су, после извршеног злодела, награђивани.

У једном од извештаја из 1854. године, између осталог, каже се: „…У пецкој нахији не има село, ни кућа, што није који убивен, оробљен, упаљен, што није отета девојка, што човек се може досетити сваки зулум чине“. Серафим Хаџи Ристић, архимадрит манастира Високи Дечани, је 1894. године објавио кљигу Плач Старе Србије, у којој је поименице описао злочине за које је знао. „Плач Старе Србије“ је прави синоним за „живот“ и стање српског народа у овим крајевима до 1912. године. О тешким условима живота Срба писали су тада и страни листови и часописи, пре свега француски.

Срби са Косова и Метохије обраћали су се и тражили помоћ од владара обновљене Србије и Црне Горе. Од средине XIX века помоћ су тражили и од руских царева – Александра II Николајевича (1818-1881) и Николаја II Александровича (1868-1918) са жељом да се припоје Србији. Срби из Пећи обраћали су се турском султану Адбул Азизу (1864) да их заштити од свакодневних арнаутских злочина, а Срби са Косова и Метохије на Берлинском конгресу (1878) да их ослободе од турске и припоје „браћи у кнежевини Србији“. Од отварања српских конзулата у Скопљу и Приштини од њих је свакодневно тражена помоћ и подршка, те од српског посланства у Цариграду и руског конзула у Призрену. Све до 1912. године непрестано пристижу извештаји српских конзула, учитеља и свештеника о насиљима, пљачки, силовањима, убиствима, присилним сеобама и другим злоделима.

Иако Први српски устанак није захватио Косово и Метохију, поједини истакнути Срби са овог подручја активно су учествовали на страни устаника у Србији. Из Призрена Чолак Анта Симеоновић и Андреја са својим синовима Крагујом-Крагом и Петром, и други трговци, су дотурали товаре пушака Карађорђевим устанцима. Чолак је учествовао у борбама Карађорђеве војске са Нумих пашом (из Пећи) на Суводолу код Сјенице, маја 1809. Након ове победе био је у мисији у Васојевићима и у близини Никшића, где се састао са црногорским вођама и народним првацима из Дробњака, Пиве, Мораче и других брдских племена. Трговац Андреја, који се нашао у Београду, такође се прикључио устанцима. Купујући оружје за устанке потпуно је материјално пропао остављајући жену и децу без средстава за живот. Крагуј и Петар Андрејевић, такође су се борили у Карађорђевој војсци све до 1813. када су са вождом кренули у Русију, а 1817. са њим се враћају у Србију. Након Карађорђеве смрти отишли су у Влашку. Трећи син Андрејов из Призрена, познати трговац и добротвор, Сима Андрејевић Игуманов, одужиће се српству на културно-просветном плану. Српски народ на Косову и Метохији имао је вишестрану подршку од државника, духовника, научника и других мислилаца из обновљене Србије и Црне Горе кроз цео XIX и XX век. Сви владари из династије Обреновића и Карађорђевића у Србији и Петровића у Црној Гори, чинили су напоре да помогну и заштите српски народ који је остао под турском управом. Истакнути државник Илија Гарашанин сачинио је „Начертаније“, први државни програм за ослобођење и уједињење свеукупног српског народа. Владика, владар и песник Петар II Петровић Његош у својим делима створио је многе снажне ликове , преко којих је храбрио српски народ и подизао му веру за ослобођење. У ослободилачкој акцији предњачила је Србија, која је организовала активност преко српских црквено-школских општина и истакнутих Срба. Србија је затим примала ђаке на школовање, дотурала књиге, новине и часописе, основала Просветни одбор (1872) и Друго одељење Београдске богословије (1872) за ђаке из неослобођених крајева, формирала Одбор за ослобођење Старе Србије и Македоније (1877), отворила конзулат у Скопљу (1886) и вицеконзулат у Приштини (1889) и за конзуле постављала школоване и способне дипломате (Тодора Станковића, Војислава Илића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милослава Куртовића, Мирослава Спалајковића). Национално- ослободилачку акцију Србије у неослобођеним крајевима осмислили су и водили митрополит Михаило, Стојан Новаковић, Јован Ристић и друге истакнуте личности тадашње Србије.

Међутим многе тешкоће ни тада нису престајале, напротив, са покретањем Источног питања (1875) и након српско-турских ратова (1876-1878.) оне су повећане. Аустроугарска је дипломатским путем чинила све да не дође до стварања јединствене српске државе у њеној близини. Напоре Србије на заштити својих националних права проглашавала је „велико-српском пропагандом“. У другом српско-турском рату 1877/78. Србија је ослободила четири своја округа јужно од Ниша. Српска војска продирала је до Грачанице и била на путу да ослободи Приштину и Скопље. Она је свуда дочекивана са одушевљењем. Међутим, ослободилачку акцију прекинуо је Берлински конгрес (1878.), који је Косово и Метохију и Стару Србију у целини задржао и даље под турском управом. Последице су биле тешке. Српски народ проглашен је за главног кривца за рат и источну кризу. Српско име дуго се није смело поменути. Убиства, насиља, отимачине, пљачке и остали облици терора поново су почели да царују. Настала је поново велика сеоба Срба. У Србију се иселило 200.000 људи, а у Црну Гору 70.000 душа, док је 23.700 људи, деце и жена, због рата, болести, глади и немаштине изгубило живот. У време Берлинског конгреса албански прваци у Призрену основали су тзв. Призренску „конгру“-лигу, са циљем стварања независне Албаније. Турска власт је тада истерана из Призрена и Ђаковице.

Србија је стално појачавала акцију на заштити српских националних права у Старој Србији. Дипломатски напори су чињени код Порте и Васељенске Патријаршије у Цариграду и руских конзула у Призрену и Скопљу. Међутим, турска власт у Старој Србији тада није функционисала. Није поштована законитост, те стога личне и имовинске сигурности није било. Власт је била корумпирана и попустљива према муслиманима и Арбанасима, а крајње нетолерантна према Србима. Резултат таквог стања је убиство Луке Маринковића, првог српског конзула у Приштини (1890.) и Георгија Шчеберина, руског конзула у Митровици (1902).

После укидања Пећке патријаршије (1766.) српска црква на Косову и Метохији потпала је под надлежност Васељенске патријаршије из Цариграда. Српске владике у Пећи и Призрену од тада, односно од почетка XIX века у Призрену, успеле су да се одрже све до 1830. године. Од тада па до 1896. за рашко- призренске митрополите постављани су Грци Фанариоти. У овом периоду у Старој Србији запостављан је српски национални интерес и српски језик у школама и црквама. Дозволе за оправку и изградњу манастира тешко су добијане. Отуда их је много више било у рушевинама него што су радиле. У Пећком крају у 1899. години у рушевинама је било 40 цркава и манастира, у Призрену 39 итд. Страдали су и најзначајнији – Пећка патријаршија, Високи Дечали, Девич, Грачаница…

Школе на Косову и Метохији имају дугу традицију. Пећка патријаршија, Високи Дечани и друге цркве и манастири били су духовни и просветни центри у време Немањића. У Ђаковици је отворена богословска школа, тзв. Виша школа крајем XVI века и радила је све до Прве велике сеобе Срба 1690. године. Након пада под турску власт манастири и цркве, који нису порушени или претворени у џамије, наставили су своју мисију на очувању националне свести, државне традиције и просвете. Зна се да су манастирске школе радиле у Пећи од 1754, у Високим Дечанима од 1764, у манастиру Девич од 1800, и у Мушутишту од 1846. године. Обновљена Србија од средине XIX века помаже отварање српских школа на Косову и Метохији, доставља књиге, школски прибор, шаље и плаћа учитеље. У Призрену је средствима Симе Андрејевића Игуманова 1872. отворена Богословско-учитељска школа. Ово културно-просветно средиште у Старој Србији имаће изузетно важну улогу у наредном периоду. Након тога основан је знатан број основних школа на Косову и Метохији.

Прву приватну школу у Пећи, на позив трговаца и еснафа, основали су Јосиф Чукић и свештеник манастирске школе при Патријаршији Захарије Максимовић око 1820. године, што наводи и „Цариградски гласник“ од 30. априла 1904. године.

Прву приватну женску школу у Пећи основала је 1854. године монахиња Катарина Симић. Школа је радила непрекидно све до 1912. године, а 1889. године је поступно прешла у световну школу. Катарина Симић 1860. године основала је женско друштво у Пећи под називом Кенавија (Ћенавија). Године 1864. указом султана отворена је Српска мушка световна школа. Њен оснивач је био архимандрит Сава Дечанац, а највише за њен дугогодишњи развој урадио је учитељ Милан Поповић.

Заслугом митрополита рашко-призренских, Дионисија Петровића (1896- 1900) и Нићифора Перића (1900-1906), отворене су основне школе у Белом Пољу (1905), Будисавцу, Долцу и Истоку (1906).

На иницијативу богословско-учитељске школе и уз подрушку руског амбасадора Ивана Јастребова, у Призрену је покренут и од 1871. до 1874. излазио лист „Призрен“. Био је то први лист на Косову и Метохији. Штампан је са једне стране на турском, а са друге на српском језику.

Један од оснивача и први уредник недељног листа „Цариградски гласник“, који је почео да излази 1895. године у Цариграду, је Никодим Савић из Пећи.

У лето 1908. године, у Турској је извршена тзв. Младо-турска револуција. Смењен је стари државни апарат, образована младо-турска влада, која је вратила устав из 1876. којим је проглашена једнакост народности и вероисповести у Отоманској држави, дозвољена је могућност политичког организовања и ослобођени су политички кривци. Срби су до тада у Скопљу (12. августа 1908.) основали организацију Срба под турском управом, под називом Српска народна организација Срба Османлија или скраћено Српска демократска лига са Централним привременим одбором од 10 чланова, као извршним органом, на челу са Богданом Раденковићем. Задатак организације био је да се спроведе амнестија за заточене Србе, да се уреде спорна питања у вези српских школа и цркава у Македонији, да се поврате српска митрополитска права где је српски народ у већини и да се покрене лист „Вардар“. У насталој ситуацији бирани су посланици за Вилајетску скупштину у Скопљу и турски парламент у Цариграду. Срби са Косова и Метохије и Рашке области своје интересе подредили су тада интересима Срба у Македонији. На скупштини отоманских Срба у Скопљу, на Сретење 1909. године расправљано је о политичким приликама, економском стању и црквено- школским питањима Срба у Старој Србији. Представници из Пећи на скупштини били су Јован Шантрић (члан централног одбора) и Живко Рајевић. Мећутим, већ 1910. године, младотурци су забранили политичко организовање и једно време затворили српске школе. Српска демократска лига морала је тада да мења назив и делатност у просветно-добротворну организацију. Младотурски покрет није успео да заустави кризу турске власти па је 1912. изгубио на изборима. Незадовољни њиховом влашћу Срби су само делимично изашли на изборе.