Први Балкански рат

Први Балкански рат. Вековна тежња српске и црногорске државе да ослободе српске крајеве у Старој Србији (Стара Рашка, Косово и Метохија и Македонија) коначно је остварена почетком друге деценије XX века.

Затегнуто стање измећу балканских хришћанских држава и Турске претворило се у рат октобра 1912. До рата је дошло у условима терора над српским становништвом у Старој Рашкој и на Косову и Метохији и повећања дажбина до граница које више нису биле толерантне за потлачене и понижене људе православне вероисповести. Србија и Црна Гора су у току XIX века постепено ослобађале српске територије од турске управе и у неколико наврата покушавале да споје границе, али до Балканског рата то нису успеле.

У Првом баканском рату српска и црногорска војска дејствовале су према старој Рашкој, Метохији и Косову, као и према Македонији на основу потписаних конвенција (политичке и војне). Према војној конвенцији српска и црногорска војка су требале разбити турске снаге на простору Старе Рашке, Косова и Метохије и спојити је на линији: Пљева – Бијело Поље – Пећ – Ђаковица. И поред тога што је главни удар српске војске био усмерен на ослобођење Македоније, она је на косовском правцу ангажовала две велике групације – Ибарску војску и Трећу армију. На правцима према централном делу Старе Рашке и преко Чакора ка Пећи и Ђаковици, црногорска војска ангажовала је Источни одред под командом Сердара Јанка Вукотића.

На Пећком правцу Источни одред је ангажовао своје главне снаге и октобра 1912. разбио турску 16. дивизију низама на Чакору. Пораз турске дивизије је био такав да је била присиљена на панично бекство према Пећи и Ђаковици. Источни одред је затим наставио дејства Руговском клисуром, успут разбио батаљоне низама и башибозлука који су штитили Пећ а затим наставио дејства ка Пећи, која је ослобођена 19. октобра 1912. године. Црногорски одред и његовог командата, Сердара Јанка Вукотића, на прилазима Пећи дочекао је посебно формирани одбор, у чијем су саставу, поред Срба, били и представници Арбанаса. Делови одреда затим су наставили дејства ка Ђаковици, где су се спојили са јединицама Треће армије.

Истовремено, главнина Ибарске војске је продрла на правцу Рашка – Митровица, ослободила овај град и упутила делове својих снага ка Пећи. Трећа армија, по заузимању Приштине, главним снагама се оријентисала преко Качаника ка Скопљу, а једна дивизија је пошла у сусрет црногорској војсци.

После 500 година Косово, Метохија и Пећ, као и остали српски крајеви на простору Старе Србије били су слободне.

Део снага из Пећи упућен је према Јадранском мору. Стварањем албанске државе дошло је до повлачења српских трупа са Јадранске обале. После балканских ратова Исток, Пећ, Дечани и Ђаковица припали су Црној Гори, а Призрен са околином Србији. Ослобађањем од турске власти, на овим просторима стварају се услови за економски и културни просперитет. У складу са тим 1913. год. Указом краља Николе отворена је Гимназија и учитељска школа у Пећи.