Развој Пећи

Пећ је за варош проглашена 1919. године, а 1933. одлуком општинског суда за град.

У својој дугој и бурној историји имена града углавном су забележена у бројним црквеним, службеним, завојевачким и трговачким записима, и то: Печк, Пецки, Ипек (турски назив), Пецх, Пешт и Архиепископова.

Према попису од 1921. године Пећ је имала 14.822 становника, а 1931. године 16.000 житеља. После Првог светског рата, врши се насељавање Метохије и Косова, учесницима ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, на упражњена имања, утрине и друга слободна земљишта.

У овом периоду Пећ и Метохија се убрзано развијају. Подижу се бројни индустријски објекти: парни млин (1923), пилана Тоде Марковића (1925), пилана „Озрим“ (1930), циглана „Бели Дрим“ (1936) у Кривоглавама (североисточни део Пећи). Пут Пећ – Чакор отворен је 1925. године. Трговина и занатство били су водеће гране у привреди. Трговац Александар Аца Марковић подигао је 1929. године хотел „Корзо“, затим 1938. године и хотел „Турист“ у власништву породице Стефанчевић. Најстарији угоститељски објекат у Пећи је био кафана „Балкан“, власништво Сима Шћекића отворен крајем XIX века. Пећ добија струју 1932. године из мале Радавачке централе, а развод и расвету 09.10.1935. године. Каптажом извора „Црна вода“ (у подножју Љевоше) Пећ добија водовод 1935. године са више јавних чесама у граду. Први воз у Пећ стигао је 14.07.1936. године.

Од кредитних установа основане су три банке: „Пећска трговачко- индустријска“ основана 1924. године у власништву Живка Рајевића који је имао деонице у „Хвосновској“ (1935) и „Занатској“ (1936) банци.

Године 1930. у Пећи је изграђена нова зграда основне школе на Ћенавији, а 1935. године и нова зграда Пећке гимназије. На Карагачу, познатом делу града, подигнута је још једна основна школа 1939. године.

У периоду између два светска рата одвија се интензиван политички живот, уз учешће бројних странака.