Становништво Пећи и Метохије

Становништво Пећи и Метохије за време српске државе Немањића и деспотовина чинили су Срби православне вероисповести – око 99%.

Падом под турску империју деценијама и вековима проценат српског становништва на овом подручју је опадао и истовремено растао број досељених муџахедина, Арбанаса и Турака.

Према попису становништва у Метохији и Алтину (истоимена нахија Алатунили у пећкој области, у мећуречју Рибника – Ереника и Трнаве), из 1485. године, постојала су 262 села у којима је живело 99% српског становништва. У овом подручју било је 6.214 српских и 55 муслиманских кућа.

У Пећи су биле 121 српска и 33 муслиманске куће, док је однос у селима српског и несрпског становништва скоро 99% : 1%, а у граду 75% : 25%, што значи да су се исламизација и досељивање несрпског становништва повећавали у градовима, док су села и даље била српска.

До великих миграција дошло је крајем XVII и у XVIII веку, посебно за време аустро-турских ратова. У три аустро-турска рата, у којима је на страни Аустрије учествивало и српско становништво, долазило је до великих померања Срба према северу. Са повлачењем аустријске војске повлачила се огромна маса српског становништва. Из страха од турске репресије и злочина бежале су не само комплетне породице већ и читава села.

Под вођством Арсенија III Чарнојевића, 1690, повукле су се хиљаде породица из Метохије, Пећи и са Косова. Очевици су забележили да је већина српских села од Звечана до Пећи била опустошена и исељена.

У нешто мањем обиму пребегавање српског становништва одвијало се и у другој половини XVIII века. Ова села су затим била насељавана Арбанасима.

Сеобе су настављене и за време ослободилачких устанака и српско-турских и црногорско-турских ратова у XIX веку. Нарочито су сеобе биле бројне после Првог и Другог српског устанка, за време Источне кризе 1875/78, и Берлинског конгреса 1878. године. Све до средине XVIII века Срби су у Метохији чинили већинско становништво у селима, а у градовима су сачињавали нешто мањи проценат.

Број становништва у XIX веку се не може тачно утврдити, јер пописа није било све до почетка XX века. Одређене податке оставили су страни обавештајци, дипломате и путописци у својим белешкама и записима. Ови бележници пописивали су број кућа и верску припадност становништва, док је укупан број становника извођен на основу просечног броја чланова домаћинства. У то време Турци су приказивали мањи број српских кућа, да не би Европа узела у заштиту већинско хришћанско становништво на Балканском полуострву, односно српско становништво у Старој Србији, и захтевала реформе. Срби су, такође, приказивали мањи број чланова својих породица, како би плаћали мањи порез. Када се почетком XX века приступило попису становништва, попис је вршен према вероисповести (хришћани, мухамеданци и др.), а не према народности (Срби, Бугари и др.). Срби су тада уписивани не као Срби већ као „Рум-милет“, „Ортодокс-милет“, „Арнаут- милет“, „Арнаут-ортодокс“, „Бошњак-милет“ и сл. Због непрестаног терора и злочина, знатан део српског народа је исламизован, како у Метохији, тако и на Косову.