Из рецензије књиге „Адио Метохијо“, књижевника Аца Ракочевића:
„Лабан лети метохијским простором не да би нам открио нову насеобину,
већ да би нас за стару, и на овај начин, књигом, везао и мисли нам подупро
за повратак, пре него што од Бога затражимо опрост, зато што смо као деца
занета игром дошли до руба и пали у амбис…
У овој књизи, што је час есеј, а час сатира, писац нам на веома лак начин и
допадљиво прича о спрдњи једног времена и нашој спрдњи у њему. Кроз
биографију о себи, Пећкој патријаршији, Дечанима, позоришту, школи,
кафани… приповеда о једном и личном, а уз то и о свеопштем и
свеобухватном, али не и универзалном, него нашем, не само
малопаланачком, него о општесрпском и само нама својственом.
Ова је и књига о времену социјализма и комунизма, о нама, деци „Јусуфа
Броза“ који нисмо знали за другог бога, али и о драгим људима,
патријахалној средини, менталитету… Аутор све излаже смешку, не
подсмеху, благој сатири, не ругању.
Књига споменар; без намере да јој умањим вредност, напротив. Све је ту
упаковано и сложено, као у коферу који смо спремили за далеко путовање
без повратка, а, опет, не кажемо: „Збогом“, него: „Адио“.
Адио, љубави, и довиђења, Метохијо.
Александар Лабан је рођен 11. VIII 1959. године у Пећи. Већина његових
радова везана је за родни град – „Шарада“ комад из живота Пећи, 1985.
године изведен је десетак пута у Дому ЈНА; „Тулум“ (1986); „Хеј Словени
јесте л` живи“ (2007); „Црни божури“ (2010); дечији комад „Порука у
боци“ (2012); перформанс „Ослобођење“ игран је у Руском дому, поводом
обележавања сто година ослобођења Косова и Метохије од Турака.
Године 2013, за сто година Пећке гимназије, уредио је билтен.
Сатирични есеј „Адио Метохијо” 2005. године имао је два издања, за само
два месеца. Даље штампање онемогућила је тадашња бирократија.
Монографија „Храм Сабора Српских Светитеља” објављена је 2009.
године, за шта га је благопочивши патријарх Павле одликовао Граматом.
За књигу „Хроника српске лавре“ (првих пет векова Пећке патријаршије)
2014. године награђен је од Министарства културе и Канцеларије вера
Републике Србије. За књигу „Живопис под сводовима цркве на
Карабурми“ 2016. године добио је Грамату патријарха Иринеја.
Објављује текстове у „Фонду Слободан Јовановић“, “Православљу” и
“Православном мисионару”. Живи и ради у Београду.
Књигу можете преузети са овог линка: